Kada se prozre i prezre vasarsko sarenilo glavne ulice zivota, mozemo pozeliti da put, od svima datog pocetka do kraja, nastavimo nekom sporednom ulicom, precicom. Ali dok se odmicuci tom precicom udaljavamo od lazi, obmana, zabluda i zavisti istovremeno raste neizvesnost, strah i sumnja kuda idemo, da li stizemo gde zelimo, i da li daleko od glavnog puta propustamo nesto bitno. Vracamo se u glavnu ulicu, u kojoj se pored lazi i obmane nadamo i istini, a pored zavisti i mrznje ljubavi. Pisac PRECICE poku ava da odredi smisao zivota i svoje mesto u njemu. U svojevrsnom intimnom dnevniku, ponekad ne povezano, redjaju se kolebanja i sumnje u samog sebe. S jedne strane otudjenost i odsustvo zelje za zblizavanjem, a sa druge iskonska zelja da budemo prihvaceni, da nam neko pripada i da nekom pripadamo. Nemoc da se prevazidje jaz ... svestan ovih protivrecnosti autor nalazi olaksanje u pisanju, premda ne vidi izlaz iz zacaranog kruga osecanja bezvrednosti i beznadja da se takvo stanje promeni. Melanholicno se okrecuci ZASTICENOM detinjstvu, prisutno je gotovo besmisleno samokaznjavanje zbog umisljene nemogucnosti da se ponovo oseti zasticenim i sretnim. Stolic Stanka, profesorka"