Za dan kad se probudis S crnim mrljama ispod ociju A nemi zid bulji u tebe Za dan kad ti klizi po kozi roj Niz umorna ledja ledeni znoj

Sto si dao da ugase semafore Da poskidaju oznake kraj puta Da dignu spomenik na raskrscu Nasih zivota Sto se nismo cekali Kad smo oboje znali Da smo se samo trebali Jos jednom u zivotu Na istoj stazi sresti Hrabriji od sebe i proslosti

Iskljuci oci kao sredstvo za snalazenje iskljuci dodire oni samo zbunjuju ne njusi mirise tople sobe ne slusaj lazu te

Jednog dana, jednog crnog petka, a taj dan se morao dogoditi kad tad, prozvao me je profesor istorije da odgovaram. Izveo me je pred tablu i pitao neSto. Blenula sam kao tele u Sarena vrata. Nisam imala blage veze o cemu on prica. -Pa, dobro - rece on.- Sta sad da radimo? Gde si ti bila dok sam ja sve ovo predavao? Gde si bila kad sam diktirao i govorio da cu to da vas pitam? Kazi mi, gde si bila i Sta si radila? Ja se snuzdih i viSe za sebe rekoh, posramljeno: -Pisala sam pesme o nekom ko je pametniji od mene.